Pre nego što je ispričana prva priča, postojala je tišina.
Pre nego što je ispričana prva priča, postojala je tišina.
Pre nego što je nastala prva priča, postojala je tišina.
Pre nego što je svet dobio svoj oblik, postojala je nit.
Nevidljiva.
Neprekidna.
Strpljiva.
Zovu me Neit.
Ne zato što donosim odgovore, već zato što podsećam da sve počinje onim što se najpre isplete u nevidljivom.
Svaka misao.
Svaki izbor.
Svaki život.
Ništa ne nastaje odjednom.
Sve počinje jednom jedinom niti koju se usudimo da sledimo.
Ja ne stvaram svet umesto tebe.
Samo ti pokazujem da su tvoje ruke oduvek znale kako da ispletu ono što ćeš jednog dana nazvati svojom sudbinom.
Negde izmedju daha i tišine ...
Negde između daha i tišine, tamo gde misli prestaju da budu reči, a postaju osećaj … tu si ti.
Nisi telo koje prolazi kroz vreme. Ti si šapat večnosti koji se na trenutak zadržao u obliku imena.
U tvojim grudima ne kuca samo srce, već i odjek svih svetova koje si ikada dotakla i onih koje ćeš tek sanjati.
Postoje trenuci kada se duša seti. Bez razloga, bez najave. Kao kad vetar pomeri zavesu, pa sunce pronađe put tamo gde ga ranije nije bilo. Tada osetiš da nisi izgubljena, da nikada nisi bila. Samo si na putu kroz sopstvenu misteriju.
U tvojim senkama krije se mudrost, u tvojim suzama drevna voda koja pamti sve što je bilo pre nego što si naučila da zaboraviš.
Ne beži od tame. Ona vodi kroz vrata. Ne traži svetlost. Ti si svetlost.
Svet će pokušati da te objasni, da te smesti u reči koje su premale za tvoju širinu. Ali duša ne traži definiciju. Ona traži doživljaj.
Zato zastani ponekad. Zatvori oči. I slušaj.
Jer negde duboko, ispod svega što misliš da jesi, već postoji odgovor koji ne traži pitanje.
U starim hodnicima vreme ne prolazi.
U starim hodnicima vreme ne prolazi.
Ono se taloži. Sloj po sloj. Kamen po kamen. Tišina na tišinu.
I negde između hrapavih zidova i ugašenih vekova još uvek odjekuju koraci onih koji su tragali za nečim čemu nisu znali ime.
Iza svakog ugla čekala je nova senka. Iza svake senke još jedan prolaz.
Kao da je čitavo mesto bilo satkano od zaboravljenih puteva. Od hodnika koji nisu vodili nikuda.
Samo su nestajali u tami.
Korak po korak.
Vek po vek.
Ne jurim sledeći nivo. Učim da hodam kroz hodnike.
Dugo sam mislila da je život niz vrata koja treba otvoriti. Da iza svakih stoji sledeći odgovor.
Sledeća istina.
Sledeći nivo.
I zato sam žurila.
Od jednog uvida do drugog.
Od jedne knjige do sledeće.
Od jednog razumevanja do novog pitanja.
Kao da negde postoji prostorija u kojoj će konačno sve postati jasno.
Ali što sam dalje išla, biblioteka je postajala sve veća.
I jednog dana sam shvatila nešto neobično.
Možda nisam došla ovde da pronađem poslednja vrata.
Možda sam došla da naučim da hodam kroz hodnike.
Bez žurbe.
Bez potrebe da odmah znam šta se nalazi iza svakog ugla.
Postoje police koje još ne razumem.
Postoje vrata koja su i dalje zaključana.
Postoje prostorije u koje još nisam spremna da uđem.
I prvi put mi to ne smeta.
Ne moram sve da otkrijem danas.
Ne moram da osvojim sopstvenu misteriju.
Ne moram da stignem do kraja.
Jer možda kraj nikada nije ni postojao.
Možda je postojalo samo putovanje kroz beskrajne hodnike unutrašnje biblioteke.
Nekada sam mislila da je rast stalno penjanje.
Sada mi više liči na hodanje.
Tiho.
Prisutno.
Korak po korak.
Pored polica ispunjenih sećanjima.
Pored vrata koja nose imena starih strahova.
Pored prostorija u kojima još uvek sede delovi mene koje tek treba da upoznam.
I više ne tražim sledeći nivo.
Ne tražim prečicu.
Ne tražim konačan odgovor.
Samo hodam.
A sa svakim korakom sve manje imam osećaj da tražim biblioteku.
A sve više da sam oduvek bila njen deo.
