U tišini se ne čuje jedan glas.
Čuje se mnoštvo koje nikada nije bilo razdvojeno.
U meni govori ona koja pamti početke,
ona koja zna kako se svet rađa iz tame.
Njen glas je spor, gust,
i nosi težinu stvaranja.
U meni se budi ona koja razmekšava,
koja dodiruje rane bez pitanja
i pretvara ih u prolaze.
Njena reč je nalik vodi
koja ne objašnjava, već oslobađa.
Tu je i ona koja stoji uspravno,
tiha i nepokolebljiva,
čuvarica granica i istine.
Njena tišina je zakon
koji ne traži dozvolu.
Ne govore istovremeno.
One se smenjuju kao talasi svesti,
kao sećanja koja dolaze
kada je telo spremno da sluša.
Ne prizivam ih.
One se pojavljuju
kada prestanem da se smanjujem.
I tada shvatam,
glasovi boginja nisu izvan mene.
One govore kroz mene
onda kada sam celina
dovoljno tiha da ih propusti.