U početku ga je to plašilo.
Zaustavljao je prolaznike i pitao: Da li me poznajete? Da li znate ko sam?
Ali niko nije znao odgovor.
Godine su prolazile. Putevi su se smenjivali. Gradovi nestajali iza horizonta.
I jednog dana, sedeći pored stare staze, shvatio je nešto neobično.
Sve čega se sećao bilo je ono što je nekada bio. Ime. Priča. Uloge. Sećanja.
Ali ono što je zaista bio nikada nije moglo stati u ime.
Tada je prvi put prestao da traži odgovor.
Samo je sedeo u tišini.
I dok je vetar prolazio kroz grane iznad njega, učinilo mu se da je čuo nešto veoma staro.
Ne svoje ime.
Već svoje prisustvo.
Jer postoje putovanja na kojima ne zaboravimo ko smo.
Postoje putovanja na kojima zaboravimo sve ono što nikada nismo bili …
