Postoji put koji se ne vidi očima i ne meri se daljinom,
a ipak vodi najdublje što čovek može da pođe,
u sopstvenu svetlost.
Svetlosna putanja ne počinje u spoljašnjem svetu.
Ne počinje odlukom, ni željom, ni planom.
Ona počinje u trenutku kada osetiš da više ne možeš da živiš daleko od sebe.
To nije put kojim se hoda ravno.
To je put koji se kreće u spiralama,
u krugovima,
u povratcima,
u stanjima koja se bude,
onda kada duša odluči da je vreme da se seti.
Svetlosna putanja je nežna i istovremeno neumoljiva.
Ne traži od tebe savršenstvo, ali traži iskrenost.
Traži da skineš slojeve koje si navikla da nosiš,
da bi svet bio miran oko tebe.
Traži da se vratiš onome što jesi,
pre nego što si naučila da sumnjaš u sebe.
Na toj putanji vodi te nešto što nije um.
Vodi te frekvencija.
Znak.
Tišina.
Trenutak koji osećaš u telu kao šapat:
„Ovo je tvoj put.“
Na svetlosnoj putanji ne dobijaš mape.
Dobijaš osećaje.
Ne dobijaš odgovore unapred.
Dobijaš hrabrost da kročiš pre nego što znaš gde će te odvesti.
I dok hodaš, shvataš … put ne vodi ka svetlosti.
Put te vraća u svetlost koju si oduvek nosila.
Svetlosna putanja nije smer.
Nije cilj.
Nije učenje.
Ona je povratak.
Povratak svojoj istini.
Povratak svom miru.
Povratak ritmu svoje duše.
Jer svetlost nikada nije bila tamo gde je tražiš.
Svetlost je tamo gde se vratiš.