Postoji trenutak u svakom biću
kada svetlost ne zove spolja,
već iznutra.
To nije glas koji čuješ u ušima.
Nije misao koja se rađa u umu.
To je tiho pomeranje u dubini,
kao da se nešto u tebi setilo
nečega što si davno, davno znala.
Taj zov dolazi kada prestaneš da bežiš od sebe.
Kada prestaneš da tražiš odgovore u spoljašnjem svetu.
Kada se usudiš da zastaneš
i saslušaš sopstveno drhtanje.
Svetlost te ne zove da budeš bolja.
Ne traži od tebe da budeš savršena.
Ona te samo zove da budeš celovita.
Da spojiš ono što si odbacila,
da zavoliš ono čega si se plašila,
da vratiš sebi ono što si negde na putu zaboravila.
Zov svetlosti ne otvara vrata spolja.
On otključava vrata u tebi.
Vrata koja vode tamo gde
tvoja duša istinski pripada.
I svaki put kada mu se odazoveš,
makar jednim dahom,
jednim korakom, jednim da,
svetlost u tebi poraste.
Postane hrabrija.
Postane tvoja.
Nisi ti izabrala svetlost.
Ona je izabrala tebe.
Još pre nego što si naučila da izgovoriš svoje ime,
još pre nego što si se ikada slomila,
još pre nego što si se ikada probudila.